Kako da izađete na kraj sa svojom i tuđom defanzivnošću?

Većina naše svakodnevne komunikacije se odvija po automatizmu i tiče se tema koje ne shvatamo lično, ali postoje izuzeci. U pitanju su razgovori u kojima jedna strana iznosi, direktno ili indirektno, nezadovoljstvo ponašanjem onoga drugoga. Bilo da smo mi ta osoba koja iznosi nezadovoljstvo ili koja prima negativan feedback, moramo da vodimo računa o pojavi defanzivnosti. 

Defanzivnost se, dakle, javlja kada osećamo da u razgovoru naš identitet ili interesi bivaju na neki način ugroženi. Najčešće se manifestuje tako što osoba krene da se opravdava, odbija da nastavi razgovor ili prelazi u napad (ne kaže se uzalud da je napad najbolja odbrana). Ona će biti prisutna u svakom teškom razgovoru, koliko god se trudili da je ugušimo i zato je bitno  prepoznati i upravljati njome tako da ne predstavlja prepreku u iznalaženju konstruktivnih rešenja.

Kako da upravljate svojom defanzivnošću?

Ovo je izuzetno teško i verovatno je veština koju ćete izgrađivati tokom celog života. Najveći problem je to što ćemo defanzivnost primetiti kod drugih  mnogo lakše nego kod sebe. Ljudi uglavnom imaju slepu mrlju kad je u pitanju tumačenje sopstvenog ponašanja. Dobra vest je da postoji nešto što možete da radite što će ne samo ublažiti defanzivnost koju osećate, već će vremenom moći da i spreči njenu pojavu. 

Koren defanzivnosti je utemeljen u „ja“ poziciji. Sledi pojašnjenje. Svakom razgovoru pristupamo kao dve odvojene individue sa svojim potrebama i interesima. Postoji „ja“ i „ti“ i „moji interesi“ i „tvoji interesi“ i svako od nas zastupanje sebe i sopstvenih interesa vidi kao svoj primarni zadatak. To je „ja“ pozicija. Onog trenutka kada ja i moji interesi postanu ugroženi, moj zadatak je da ih odbranim kako god znam i umem. Deluje sasvim logično i legitimno, je l' tako? Šta ako vam kažem da je to strategija koja vas je odvela u većinu svađa i ugrozila vaše odnose? Ne kažem da ne može da funkcioniše. Kada su u pitanju dve veoma umerene i razumne osobe, ovaj pristup može da pruži željene rezultate, ali u većini slučajeva uslovi nisu idealni i zauzimanje „ja“ pozicije samo doliva ulje na vatru. 

Šta je alternativa? Prebacivanje fokusa sa sebe i svojih interesa na osobu sa kojom razgovaramo i njene interese. Zvuči nelogično i potpuno kontraintuitivno, znam. Sigurno se pitate „ko će onda braniti moje interese ako se ja bavim tuđim?“. Pa, i dalje ćete to biti vi. Time što ćete bavite najpre tuđim interesima i potrebama ne znači da ćete se odreći svojih, već samo da ćete ih suspendovati dok se ne stvore optimalni uslovi da ih uvedete u razgovor i da se njima pozabavite. Sećam se da smo na nekom času u srednjoj školi učili o nečemu što se zove molijerovska repeticija. On je mudro zapazio da postoje razgovori u kojima svaka strana priča svoju priču i ne sluša apsolutno ništa šta onaj drugi govori. Molijer je to koristio kao komičan momenat u svojim delima, ali u stvarnosti, kada se mi nađemo u molijerovskoj repeticiji, retko kad nam ona bude komična. To se dešava kada su obe strane zaključane u „ja“ poziciji. Kada imamo potrebu da isteramo nešto, da zadovoljimo neke svoje interese, a druga strana radi to isto, onda nema dijaloga. Samo smena dva monologa, a publike nema. Dok god su obe strane učaurene u svojim „ja“ pozicijama, razgovor nema smisla jer do razrešenja problema ne može da dođe. Samo se dve priče ponavljaju do iznemoglosti, obično sa nekim vidom eskalacije. Neće vas druga strana saslušati samo zato što ste glasnije počeli da branite svoje interese. Šta više, to će verovatno vašeg sagovornika da natera da se još više zacementira u svojoj poziciji. Tek kad jedna strana pristane da svoje interese ostavi po strani na kratko, dovoljno da sasluša drugu stranu, razgovor može da krene u konstruktivnom smeru i rešenje problema može da se pojavi na vidiku. Dakle, budite razumniji i dajte prednost drugoj osobi da iznese svoje mišljenje i potrebe pre vas. Kada vaš sagovornik bude osećao da je saslušan i uvažen, biće mnogo spremniji da sasluša i uvaži vas. To nije popuštanje, to je jednostavno veštost u komunikaciji. 

Svaki razgovor u kojem se iznose neke potrebe i zahtevi je u suštini pregovaranje i isti principi mogu i tu da se primene. Mnogi imaju pogrešno uverenje da biti dobar pregovarač znati izneti zahtev i držati se tvrdoglavo svog stanovišta dok druga strana ne popusti. Istina ne može biti dalje od toga. Dobar pregovarač je onaj koji sazna ne samo šta tačno druga strana želi, već zašto to želi. Kada otkrijemo zašto druga strana želi to što želi, a da pritom ne otkrijemo svoje potrebe, preuzimamo potpunu kontrolu nad razgovorom. U bliskim odnosima, ipak, sakrivanje sopstvenih namera nije poželjno jer je transparentnost važna za negovanje odnosa pa bih ipak apelovala na vas da budete fer igrač i iznesete otvoreno svoje potrebe, makar vas to stavilo u ranjivu poziciju. 

Kako da upravljate tuđom defanzivnošću?

Kada vaš sagovornik iznosi neki zahtev, skoncentrišite se najpre na sagovornika i njihove potrebe. Saznajte šta tačno želi, zašto to želi i na koji bi mu način najviše odgovaralo da to bude izvedeno. Tada uvedite svoje stanovište i svoje potrebe u priču i pregovarajte do najboljeg mogućeg rešenja za obe strane. Važno je da ga sa apsolutnom posvećenošću saslušate, a ne samo da čekate da kaže svoje pa da vi dođete na red. Ako osetite tenziju kod sagovornika, uradite sve što je vašoj moći da ga razuverite. Velika uznemirenost je obično znak da im je to što govore veoma važno ili očekuju negativnu reakciju od vas. Treba da zna da je u redu to što vam stavlja do znanja da postoji neki problem i da vam je u interesu da ga zajednički rešite. Ono što treba da čuje od vas je u suštini „šta mogu da učinim za tebe?“.

Kada vi iznosite zahtev tj. upućujete kritiku, pobrinite se da pre njegove reakcije pažljivo iznesete svoje razloge. Sigurno se sećate, kada ste bili dete i roditelji vam narede da nešto uradite, a kada ih pitate zašto, najgori mogući odgovor je bio „zato što ja tako kažem“. Odrasli isto tako moraju znati zašto se od njih nešto traži, ako želite da imaju bilo kakvu motivaciju da to i urade. Objasnite im kakve ćete koristi imati od te promene. Uključite u priču svoja osećanja i svoje potrebe, oko toga se sve vrti. Moraju da shvate zašto vam je to bitno da bi razgovor imao bilo kakvog smisla. Pripremite se unapred za taj razgovor. Odmerite svaku reč. Osmislite kako da iznesete svoje zahteve, a da se pritom vaš sagovornik ni u jednom momentu ne oseća ugroženo. Doživite sebe kao advokata koji u uvodnoj reči mora da osvoji sudiju ili porotu (previše američkih filmova). Tada ih obavezno pitajte za njihovo mišljenje. Kako se osećaju po pitanju izrečenog? Da li oni imaju neko drugo rešenje? Možda oni imaju svoje razloge, bolje od vaših, da do promene uopšte ne dođe. Ne zaboravite da je u pitanju dijalog i da obe strane treba podjednako da se čuju, čak i kada vam to što čujete ne odgovara. 

Povedite računa o identitetu svog sagovornika. Svi mi imamo neke narative o sebi, sisteme vrednosti koji nas definišu, koji u razgovoru mogu da predstavljaju slabu tačku. Na primer, osoba koja sebe smatra čistuncem i to vidi kao izuzetno pozitivnu ličnu osobinu, zamerku da nije pospremila nered za sobom može da shvati kao napad na ličnost, dok neko drugi neće tu zamerku ni registrovati. Kada osoba burno reaguje na nešto što vama deluje trivijalno, zapitajte se da li to možda na neki način narušava njegovu predstavu o samom sebi i poštujte te slabe tačke. Oni verovatno to isto čine za vas.

Uglavnom, zapamtite da se defanzivnost javlja kada osetimo da su naš identitet ili naši interesi ugroženi i s time na umu razuveravajte sagovornika. Naučite da prepoznate kad je defanzivnost zamaskirana u napad i najbolji način da sprečite pojavu sopstvene defanzivnosti je da se jednostavno skoncentrišete na drugoga. Dok iskreno pokušavamo da razumemo drugoga, ne možemo da razmišljamo o sebi i sopstvenom osećaju ugroženosti.