Bolji razgovori

Sedamdesetih godina XX veka, Džon Gotman i Robert Levenson, doktoranti psihologije pokrenuli su projekat pod nazivom „Ljubavna laboratorija“ (orig. Love lab) u kojoj su decenijama posmatrali interakciju bračnih parova i porodičnih sistema. Njihova ideja bila je da jednostavno posmatraju bračne parove i beleže svoja zapažanja bez ikakvih početnih premisa i hipoteza. Stoga su prve 24 godine proveli isključivo prikupljajući i analizirajući podatke o parovima, bez ikakve intervencije ili terapije. U to vreme dominatna teorija u bračnoj terapiji je bila da je kvalitet veze određen merom u kojoj su bračni partneri spremni da podele svoje najintimnije misli i osećanja, ali su rezultati koje su Gotman i Levenson dobili protivrečili toj teoriji. Oni su otkrili da ono što je srećne parove razlikovalo od nesrećnih nisu bile teme razgovora, već način na koji su razgovori (i konflikti) vođeni. Kakva god neslaganja parovi imali, svi pojedinci žude za dokazom da ih njihovi supružnici razumeju i da b...

Teorija o jezicima ljubavi je proistekla iz Čepmenovog višedecenijskog rada kao bračnog terapeuta. Iako knjiga „5 jezika ljubavi“ stilski pripada klasi ljubavnih vikend romana, ona nudi izvesnu vrednost u pogledu sadržaja. Ideja u osnovi knjige je veoma jednostavna: svi mi izražavamo ljubav na određene načine i preferiramo određene načine na koje želimo da primamo ljubav i razumevanje tih razlika može ozbiljno da popravi vaš ljubavni ili bilo koji drugi bliski odnos. Ova teorija već godinama doživljava planetarni uspeh jer zaista ima smisla i može i te kako da se primeni u svakodnevnici.  Šta su jezici ljubavi? Čepmen ih je u knjizi opisao ovako: „Posle trideset godina provedenih kao bračni savetnik, moje zaključak je da postoji pet osnovnih ljubavnih jezika – pet jezika na kojem ljudi izražavaju i razumevaju ljubav. U polju lingvistike, jezik može imati brojne dijalekte i varijacije. Na sličan način i u jezicima ljubavi postoje razni dijalekti... Važna stvar je govoriti jezik...

Kada nekome upućujemo kritiku, kada mu govorimo šta ne radi dobro, zapravo mu upućujemo zahtev da promeni ponašanje. Postoje razni načini da uputimo kritiku, ali nažalost, najveći broj nas to čini na pogrešne načine. Prva greška koju možemo napraviti je etiketiranje. To predstavlja preteranu generalizaciju o vrednosti osobe (sebe, drugog) na osnovu jednog aspekta (ponašanja, osobine, događaja). Mnogi od nas prelako pribegavamo ovoj strategiji, iako možda nismo toga svesni. Zašto to radimo? Zato što je to navika koju smo stekli rano u detinjstvu i nikada je nismo ispravili. Zato što je lakše (i brže) nekome reći “ti si sebičan/bezobziran/glup” nego objašnjavati na koji nas je način njegovo/njeno povredilo ili ugrozilo (odnosno, izbegavamo da stavimo sebe u ranjivu poziciju i prelazimo u napad) i zato što pogađa pravo u metu. Verovatno još i zato što imamo pogrešno uverenje da će to biti najefikasniji način da nateramo nekoga da se promeni. Druga greška je pribegavanje generalizacij...

Čitanje misli zvuči kao super moć iz nekog naučno-fantastičnog filma, ali zapravo to je nešto što svi mi praktikujemo u svakodnevnom životu. Sistem interpersonalne komunikacije je veoma kompleksan i pun skrivenih poruka koje moramo da protumačimo ako želimo da razumemo drugoga.  Nažalost, naučeni smo mnogim pogrešnim navikama u komunikaciji kojima odmažemo sebi, u smislu da remeti naše pokušaje da svoje misli i namere jasno predstavimo drugima, ali isto tako nas sprečava da primimo nedvosmisleno značenje koje nam drugi prenose. Jedan vid čitanja misli jeste pripisivanje namera. Kada razgovaramo sa nekim, razmenjujemo informacije. To je najočigledniji aspekt komunikacije, ali daleko od toga da je jedini. Često zanemarujemo činjenicu da je u svakom činu komunikacije upleten naš identitet i identitet našeg sagovornika, ali i da se u svakom razgovoru definiše naš međusobni odnos. Čak i kada razgovaramo o trivijalnim temama poput vremenske prognoze, identiteti i međusobni odnos su po...

Većina naše svakodnevne komunikacije se odvija po automatizmu i tiče se tema koje ne shvatamo lično, ali postoje izuzeci. U pitanju su razgovori u kojima jedna strana iznosi, direktno ili indirektno, nezadovoljstvo ponašanjem onoga drugoga. Bilo da smo mi ta osoba koja iznosi nezadovoljstvo ili koja prima negativan feedback, moramo da vodimo računa o pojavi defanzivnosti.  Defanzivnost se, dakle, javlja kada osećamo da u razgovoru naš identitet ili interesi bivaju na neki način ugroženi. Najčešće se manifestuje tako što osoba krene da se opravdava, odbija da nastavi razgovor ili prelazi u napad (ne kaže se uzalud da je napad najbolja odbrana). Ona će biti prisutna u svakom teškom razgovoru, koliko god se trudili da je ugušimo i zato je bitno  prepoznati i upravljati njome tako da ne predstavlja prepreku u iznalaženju konstruktivnih rešenja. Kako da upravljate svojom defanzivnošću? Ovo je izuzetno teško i verovatno je veština koju ćete izgrađivati tokom celog života. Naj...