Posts

Jednostavna ljubavna formula

Sedamdesetih godina XX veka, Džon Gotman i Robert Levenson, doktoranti psihologije pokrenuli su projekat pod nazivom „Ljubavna laboratorija“ (orig. Love lab) u kojoj su decenijama posmatrali interakciju bračnih parova i porodičnih sistema. Njihova ideja bila je da jednostavno posmatraju bračne parove i beleže svoja zapažanja bez ikakvih početnih premisa i hipoteza. Stoga su prve 24 godine proveli isključivo prikupljajući i analizirajući podatke o parovima, bez ikakve intervencije ili terapije. U to vreme dominatna teorija u bračnoj terapiji je bila da je kvalitet veze određen merom u kojoj su bračni partneri spremni da podele svoje najintimnije misli i osećanja, ali su rezultati koje su Gotman i Levenson dobili protivrečili toj teoriji. Oni su otkrili da ono što je srećne parove razlikovalo od nesrećnih nisu bile teme razgovora, već način na koji su razgovori (i konflikti) vođeni. Kakva god neslaganja parovi imali, svi pojedinci žude za dokazom da ih njihovi supružnici razumeju i da b

Pet jezika ljubavi

Teorija o jezicima ljubavi je proistekla iz Čepmenovog višedecenijskog rada kao bračnog terapeuta. Iako knjiga „5 jezika ljubavi“ stilski pripada klasi ljubavnih vikend romana, ona nudi izvesnu vrednost u pogledu sadržaja. Ideja u osnovi knjige je veoma jednostavna: svi mi izražavamo ljubav na određene načine i preferiramo određene načine na koje želimo da primamo ljubav i razumevanje tih razlika može ozbiljno da popravi vaš ljubavni ili bilo koji drugi bliski odnos. Ova teorija već godinama doživljava planetarni uspeh jer zaista ima smisla i može i te kako da se primeni u svakodnevnici.  Šta su jezici ljubavi? Čepmen ih je u knjizi opisao ovako: „Posle trideset godina provedenih kao bračni savetnik, moje zaključak je da postoji pet osnovnih ljubavnih jezika – pet jezika na kojem ljudi izražavaju i razumevaju ljubav. U polju lingvistike, jezik može imati brojne dijalekte i varijacije. Na sličan način i u jezicima ljubavi postoje razni dijalekti... Važna stvar je govoriti jezikom l

Kako da završite svoju prezentaciju

To bi bilo to. Isteklo nam je vreme. Ima li pitanja? Ovo su najčešće rečenice koje ćete čuti na kraju prezentacije, ali su ujedno i završeci koji na publiku ostavljaju najslabiji utisak. Ljudi imaju tendenciju da zapamte prvu ili poslednju informaciju koju čuju i zato je neophodno da imate snažan početak i završetak prezentacije. Kada završavate prezentaciju obratite pažnju na sledeće stvari: Ako najavite kraj (npr. da sumiram, za kraj ću reći, završiću sa itd.), onda se pobrinite da zaista završite u poslednjih 30-ak sekundi. Mnogi slušaoci će vam pokloniti još samo toliko vremena pre nego što počnu da planiraju ostatak dana ili pomisle o paljenju cigarete. Na poslednjem slajdu ostavite svoje kontakt informacije (zajedno sa svojim imenom). Neko će možda poželeti da vas kontaktira da mu preporučite literaturu ili slično. Ako delite handout-e, možda je najbolje da ih ostavite za kraj. Možete da ih podelite ili ostavite na stolu. Koga zaista interesuju informacije, uzeć

Najbolji načini da započnete prezentaciju

„Ne zaboravite da imate samo jednu priliku da ostavite prvi utisak“  Natalie Mossenet Zašto je neophodno da početak Vaše prezentacije bude upečatljiv? Prvi razlog je tendencija ljudi da najviše zapamte informacije koje im se plasiraju na početku i na završetku govora. Drugo, publika stvara osnovni (i najjači) utisak o Vama na osnovu prvih 30 sekundi  Vašeg govora (neka istraživanja ukazuju da su u pitanju samo prve dve sekunde). Treće, na osnovu tih prvih 30-60 sekundi publika stvara mentalnu predstavu o ostatku Vašeg govora i podešava svoja očekivanja u skladu sa tim. Vaš zadatak je: 1. da pripremite publiku na ono što je čeka                             2. da „uvučete“ publiku u svoju priču                             3. da ih informišete i zabavite. Kako to rade profesionalci? Prezenteri na TED Talks (u slučaju da niste čuli za TED, u pitanju je platforma koja je u današnje vreme sinonim za vrhunski javni govor) otvaraju svoje govore na sledeće načine: Pričanj

Kako da napravite prezentaciju – saveti za apsolutne početnike

Svaka prezentacija se sastoji iz tri glavna elementa: Govor – odnosi se na verbalni sadržaj Vašeg izlaganja Prezenter – način na koji prezenter iznosi sadržaj svog govora Pomoćna sredstva – PowerPoint, handout-i, tabla, fizički predmeti itd. Najveći broj ljudi koji treba po prvi put da prezentuje pred poznatom ili nepoznatom publikom ima parališući strah od same pomisli na javni nastup. Najčešća strategija kojoj ljudi sa takvim problemom pribegavaju je da ceo svoj govor ispišu na slajdove i da govor jednostavno pročitaju. Tako imate najmanje prostora da se izblamirate, je l’ tako? To možda i jeste slučaj, ali ako tako izvedete svoju prezentaciju, ona će biti potpuna katastrofa iako ćete vi možda imati utisak da ste se „izvukli“ sa minimumom štete po svoje samopouzdanje. Pretrpavanje vaše ppt prezentacije sa previše teksta i čitanje sa slajdova je jedna od najvećih, ako ne i najveća greška koju možete napraviti. Ako publici istovremeno ponudite sadržaj u pismenoj (slajdo

Kako da primate i upućujete kritiku

Kada nekome upućujemo kritiku, kada mu govorimo šta ne radi dobro, zapravo mu upućujemo zahtev da promeni ponašanje. Postoje razni načini da uputimo kritiku, ali nažalost, najveći broj nas to čini na pogrešne načine. Prva greška koju možemo napraviti je etiketiranje. To predstavlja preteranu generalizaciju o vrednosti osobe (sebe, drugog) na osnovu jednog aspekta (ponašanja, osobine, događaja). Mnogi od nas prelako pribegavamo ovoj strategiji, iako možda nismo toga svesni. Zašto to radimo? Zato što je to navika koju smo stekli rano u detinjstvu i nikada je nismo ispravili. Zato što je lakše (i brže) nekome reći “ti si sebičan/bezobziran/glup” nego objašnjavati na koji nas je način njegovo/njeno povredilo ili ugrozilo (odnosno, izbegavamo da stavimo sebe u ranjivu poziciju i prelazimo u napad) i zato što pogađa pravo u metu. Verovatno još i zato što imamo pogrešno uverenje da će to biti najefikasniji način da nateramo nekoga da se promeni. Druga greška je pribegavanje generalizacij