Pripisivanje loših namera

Čitanje misli zvuči kao super moć iz nekog naučno-fantastičnog filma, ali zapravo to je nešto što svi mi praktikujemo u svakodnevnom životu. Sistem interpersonalne komunikacije je veoma kompleksan i pun skrivenih poruka koje moramo da protumačimo ako želimo da razumemo drugoga.  Nažalost, naučeni smo mnogim pogrešnim navikama u komunikaciji kojima odmažemo sebi, u smislu da remeti naše pokušaje da svoje misli i namere jasno predstavimo drugima, ali isto tako nas sprečava da primimo nedvosmisleno značenje koje nam drugi prenose.

Jedan vid čitanja misli jeste pripisivanje namera. Kada razgovaramo sa nekim, razmenjujemo informacije. To je najočigledniji aspekt komunikacije, ali daleko od toga da je jedini. Često zanemarujemo činjenicu da je u svakom činu komunikacije upleten naš identitet i identitet našeg sagovornika, ali i da se u svakom razgovoru definiše naš međusobni odnos. Čak i kada razgovaramo o trivijalnim temama poput vremenske prognoze, identiteti i međusobni odnos su pozadini svake izrečene reči. I iza svake neizgovorene reči takođe. Zato su namere uvek u središtu svakog ragovora. Kada ulazimo u razmenu sa nekim, imamo potrebu da imamo uvid u tuđe namere jer nam to pomaže da sagovornika učinimo transparentnijim, da imam jasniju sliku o tome kako nas sagovornik doživljava i kako to utiče na naš odnos. Ljudi koje nazivamo manipulatorima imaju sposobnost da svoje namere sakriju ili zamaskiraju i zato zaziremo od komunikacije sa njima. Jer nismo potpuno sigurni kakvo oni zapravo mišljenje imaju o nama i kako doživljavaju vaš odnos, a pritom imaju veliku kontrolu nad kreiranjem prirode vašeg odnosa. Prisustvo takve nesigurnosti nas čini nervoznim i zato imamo potrebu da kreiramo pretpostavke o tuđim namerama. 

U velikom broju svakodnevnih interakcija to ne predstavlja problem. Kada vodite prijatan razgovor u kojem osećate da vas sagovornik iskreno uvažava i obraća pažnju na vaše potrebe, pozitivne namere se pretpostavljaju i one zapravo neguju i vaš odnos i vaš doživljaj sebe. Onog momenta kada se ta ravnoteža poremeti, kada osetite nagoveštaj antagonizma sa druge strane i kada naš identitet biva iole ugrožen, namere postaju centralna tema razgovora. To samo po sebi ne bi bio problem kada bi one bile izgovorene, a ne samo pretpostavljene.

Dakle, neko nešto kaže što ne želimo da čujemo. Uputi nam neku zamerku. To u nama izazove neku reakciju, najčešće negativnu (nesigurnost, stid, ljutnja, osećaj neadekvatnosti, nesposobnosti itd.). I onda to negativno osećanje tretiramo kao posledicu njihovih namera. Ne kao posledicu njihovog postupka.  Posramili smo se zato što su oni hteli da nas posrame, a ne zato što smo mi tako odreagovali na nešto što su oni rekli sa ko zna kojom namerom. Nazovite to greškom u rasuđivanju ili kako god želite, ali u pitanju je greška i valja je ispraviti.

Kako je ispraviti? Razdvojite nameru od uticaja. Možemo biti svesni svojih namera i tuđeg uticaja na nas, a ne možemo biti svesni tuđih namera i svog uticaja na njih. Ovo je sasvim logično i verovatno svi to znate, ali znati nešto i primenjivati to znanje su dve različite stvari. Koliko god očigledno bilo, ne bi bilo loše da te reči tretirate kao neku vrstu mantre koju ćete ponavljati dovoljno često, dok ne primetite da ste taj princip stvarno oživeli kroz svoje interakcije sa drugima. „Moja reakcija i njihova namera nisu nužno povezani“. Kada to uspete, onda je vreme da prekinete sa navikom pripisivanja namera. Jednostavno se oduprite tom impulsu. Šta dalje?  Objasnite kako njihov uticaj deluje na vas: istražujte njihove namere. Pitajte ih „Kako to misliš?“, „Šta si time mislio/la da kažeš?“ ili „Zašto to kažeš?“. U većini slučajeva ćete dobiti neki razuveravajući odgovor i time će potencijalna pretnja biti suspendovana. Ali stvari mogu da se kreću i u drugom smeru. Kada, na primer, osetite da vas neko provocira ili „proziva“ na neke indirektne načine, poput sarkastičnog komentara ili drugog oblika pasivno-agresivnog oblika ponašanja, a vi ih pozovete da otkriju svoje namere, situacija može da postane jako zanimljiva. Oni bi, u stvari, možda želeli da vam upute neku zamerku, ali nemaju petlju da to urade na jasan i direktan način pa se zato služe indirektnim tehnikama u kojima se osećaju prijatnije. Kada ih zamolite da rasvetle svoje namere, oni mogu ili da priznaju da imaju neku zamerku ili da odustanu od dalje rasprave na temu kako bi izbegli direktnu konfrontaciju. Bilo kako bilo, kada nekoga pozovete da razjasni svoje namere, budite spremni da čujete neke stvari koje vam možda neće odgovarati. Barem ćete izneti istinu na videlo i stati na put nesporazumima koji imaju tendenciju da u glavama ljudi iznedre najgore misli o sebi i o drugima. Nerazjašnjeni nesporazumi su velike ubice dobrih odnosa. Sasecite ih u korenu.

Jedna druga tehnika koju možete da koristite je pretpostavljanje pozitivne namere. Znam da je ovo koncept koji se koristi u NLP-u, ali je u poslednje vreme doživela popularnost i van njegovih okvira. Njena primena je jednostavna, jednostavno uvek i u svakom slučaju pretpostavljajte da vaš sagovornik ima pozitivne namere prema vama. To, složićete se, u većini slučajeva i jeste tako. Preispitajte sebe i videćete da u većini vaših interakcija i odnosa sve što govorite i radite jeste zato što imate najbolje namere. Zašto onda imamo naviku da kod drugih tako često pretpostavimo loše namere? 

Ako razmišljate na način „pa i ovo je isto tako čitanje misli, kao što ne možemo znati sa sigurnošću da imaju loše namere prema nama, isto tako ne možemo biti sigurni da li su njihove namere pozitivne“. Istina. Jeste čitanje misli i ne možemo znati njihove namere, bile one loše ili dobre. Ipak, ima nekoliko razloga zbog kojih smatram da je pretpostavljanje dobrih namera korisnije u svakodnevnom životu. Prvo, većina naše svakodnevne komunikacije jeste dobronamerna. Čovek nije čoveku vuk, osim u retkim situacijama. Tako da ćete zauzimanjem ovog stanovišta prosto statistički gledano češće biti u pravu. Drugo, zauzimanje ovog stanovišta neguje naše odnose, sprečava potencijalni izvor konflikta i razdora. Treće, neguje nas same, daje nam osećaj sigurnosti i prihvaćenosti. Zamislite koliko će se svet činiti boljim mestom ako usvojite premisu da su ljudi uglavnom dobronamerni, da je razlog našeg postojanja da jedni drugima život učinimo lepšim i boljim, a ne da prelazimo preko leševa kako bismo ostvarili svoje ambicije.

Postoji još jedan način na koji možete da primenite koncept pozitivne namere. Možda čak i korisniji od prethodnog. I dalje pretpostavljate da se iza svake komunikacije ili postupka krije pozitivna namera, ali da prihvatite ideju da ta dobra namera možda nije usmerena ka vama. Na primer, neko može da kaže ili uradi nešto potcenjivački prema vama ne zato što želi vas da uvredi, već zato što time automatski predstavlja sebe u boljem svetlu. Daću drugi, benigniji primer. Ako ste rođeni u porodici sa velikim brojem dece, verovatno ste bili u situaciji da na nekom okupljanju vaši roditelji počnu da prepričavaju vaše blamove pa onda spomenete neku situaciju kada je vaš brat ili sestra napravio/la veću glupost samo da bi se fokus razgovora pomerio sa vaših blamova i da biste otklonili osećaj nelagode. Ljigavo, znam. Istina je da svi ponekad uradimo nešto ljigavo ne zato što smo loši ljudi već zato što ne znamo bolje. Nekad smo svesni da to nije dobro pa nas posle grize savest, a ponekad nismo uopšte ni svesni. Uglavnom, trik je ne pecati se na provokacije već proniknuti šta pozitivno za sebe pokušava da postigne time što vas provocira. Šta je skriveni benefit? 

Za kraj bih dodala jedno upozorenje. Koliko god da vam poverenje u tuđu dobrotu može obogatiti život, može vas dovesti i u nevolju. Najčešće prevaranti i kriminalci prosperiraju upravo na našem slepom poverenju i želji da pomognemo. Budite oprezni sa ljudima koje ne poznajete ili u sumnjivim situacijama. Ako vam se u takvim situacijama upali crvena lampica,  nemojte da je zanemarujete. Nekad zaista jeste čovek čoveku vuk.